Moramo priznati, često se ljutitimo zbog mašina za puhanje opalog lišće. U stvari, ovi uređaji su neugodni u smislu akustike, ali i zbog toga što samo prebacuju probleme.
Ozbiljni ljudi koji ovaj posao obavljaju dugim četkama, tempom koraka, u svakom slučaju bili bi elegantniji. Volio bi ih gledati u prvoj šetnji u zimskim kaputima i razmišljati o tome, kako bi izgledao grad kad niko nikada ne ni nešto učinio sa opalim lišćem. Tada bi nove generacije lišća stoljećima padale na staro, nedovoljno istruhlo, sloj po sloj, kao beskrajni tiramisu prirode.
U nekom trenutku ulice i trotoari bi nestali, postojale bi samo staze po kojima bi se moglo lagano hodati. Sve bi mirisalo na humus, buba i ježeva bilo bi posvuda, a uostalom, ljudi bi se mogli samo spustiti, da se kliznu s prvog sprata. Naravno, samo dok im sprat ne bi progutalo lišće.
Vrijedi li o tome uopšte i razmišljati?
Vjerovatno ne, ali bi barem tišina bila kolosalna.
(prenešena kolumna)
(sdz)
(spsgos)
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen