Jo Ingabire Moys je kao djevojčica
preživjela genocid u Ruandi 1994. godine. Sada je snimila film o
tome. I, na čudan način, daje nadu.
Jo Ingabire Moys, 33
(fotografija desno, na snimanju) režiserka, ima mantru: „Budi tamo
sada.“
To nije tako svakodnevno kao što bi
moglo zvučati. Moys je odrastala u porodici Tutsi u Kigaliju u
Ruandi, i bila najmlađa od šestero braće i sestara.
Jo je imala
pet godina kada je počeo genocid; pripadnici Hutu su zaklali 800.000
Tutsija. U njenu porodicu su došli vojnici, a ne milicija "koja
je usmrtila jednog člana pred očima porodice", kako je
napisala u časopisu Newsweek; Pucanje je barem brza smrt. Njen otac,
tri brata i sestre, brojni rođaci su ubijeni. Jo je bila ranjena, a
osim nje, preživjeli su joj majka, brat i sestra.
Na kraju su
pobjegli u Ugandu, a kada je Jo imala 14 godina preselili su se u
Veliku Britaniju:
„Kao i mnoga afrička djeca, i ja bih trebala
da budem doktor.“ Ali sa 16 godina sam vidjela film „Pijanista“
o Wladyslawu Szpilmanu, koji je preživeo varšavski geto, i kome je
pomogao jedan njemački oficir – i kasnije je želio je da postane
režiser.
Njen novi kratki film pod naslovom “Bazigaga”
baziran je na istinitoj priči o Hutu iscjeliteljici Zuri Karuhimbi -
koja je iskoristila strah Hutusa od njenih magičnih moći i spasila
više od 100 Tutsija.
(welt)
(NovaSloboda.ba)
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen