U časopisu „Danica
ilirska“, broj 19. Tečaj VIII, u subotu 7. maja 1842. godine,
objavljen je tekst o putovanju iz Dubrovnika preko Hercegovine u
Fojnicu.
Danica (Danicza Horvatzka,
Slavonzka y Dalmatinzka) bio je prvi hrvatski književni i kulturni
list.
Izlazio je u Zagrebu 1835–49, 1853,
1863–67. kao sedmični prilog »Novina Horvatskih«; pod naslovom
»Danica ilirska« objavljivan 1836–43, 1848–49, te 1863–67.
godine. Njen pokretač bio je Ljudevit Gaj. Pridonio je afirmaciji
štokavskog narječja kao hrvatskog jezičkog standarda. Najvjerniji
saradnici u Danici bili su Dragutin Rakovac, Ljudevit Vukotinović i
braća Mažuranić.
Ivan Franjo Jukić (Banja Luka, 8. jula
1818. – Beč, 20. maja 1857.) bio je hrvatski franjevac,
prosvjetitelj, pjesnik, publicist, putopisac, jezikoslovac, hrvatski
preporoditelj, književnik, kulturni, znanstveni i politički
djelatnik.
"Putovanje Iz
Dubrovnika preko Hercegovine u Fojnicu.
(Konac).
Dubrave se sastoje iz 16
selah smešanog veroizpovedanja, turskih, rištjanskih, a najviše
karštjanskih. Svako voće plodi ovde, osobito vinogradi, koji su u
liepom položenju. Paroh rimski zajedno i Vicarius forancus Biskupie
Merkansko - Trebinjske Dr. Vite Maslać liepo nas primi i ugosti, kod
koga i prenoćismo, te sutradan 18. Studena (Nov.) pod mrak krenuvši
se posle dva sata učinjenog puta zaustavimo se i razjašimo u gori
Gubavici na drumu Mostarsko-stolačkom, gde i ostalo društvo kod
vatre zastanemo. Odtale do Bune nije daleko, na koju još zorom 19.
Studena (Nov.) prispemo. Ovo je ona reka, od koje Porfirorodni (de
Adm. Imp. cop. 33) piše: retro montem vero flamen Bona, quod Graecis
xalov significat. Buna imade pri bregu i selo, niže njega jesu
saraji sadašnjeg vezira mostarskog, u kojih letom stoji, sagradjeni
1837 u ukusu (gledeći dvora) plemenitom Gotičko-talianskom. Pod
palačom saliva se Buna u Neretvu, a više nje je kameniti od 13
svodovah most sazidan od stesanog četverokutnog kamena po svoj
prilici u stara vremena, kako što gradja svedoči. Niže mosta
umilno napravljeni su vitlovi, s kojimi se ob leto vezirevi natapaju
perivoji 1 sat duljine, u kojih su presadjene sve voćke, koje
taliansko podnebbje proizvodi. Do Mostara ima 2 sata; sama ravnina —
polje Mostarsko — ljepote neizkazane! S leve strane huka Neretve, s
desne polje raznim žitom izkitjeno putnika razveseljuju. Prešavši
mi preko mosta, pitam ja mog kiridžiu: odakle izvire Buna? »Taman«
veli on, »izpod Blagaja.« — »A ima li gdegod u Hercegovini grad,
šeher, ol kasaba, koja bi se Hercegovinom zvala? — »Ta bolan, to
je Blagaj, i sad ga jedni zovu Hercegovina; u stari zeman šta je bio
Mostar? ništa; Herceg Šćepan nije bio u Mostaru, već u Blagaju, i
sad je grad tvardji od Mostara, da bi se malo popravio!— «Stud.
19. rano dodjosmo u Mostar, i ja se odjaših preko Neretve u Hum
mali. Mostar leži na vrlo lepom mestu kod reke Neretve, na podnožju
planine Veleža, glavno je mesto cele Hcrcegovine, stolica vezira i
vladike zaholmskog. Žitelji su u njemu Turci, rišljani i malo
karštjanah, svega 18.000. Najznamenitji je most, od koga isti grad
ime nosi. Sazidan je s kraja na kraj bez i jednog svoda, visok 450
stopah, a debljina zida 24 stope. Došavši u Mostar posetio sam O.
Serafima Šolaju paroha i efimeria mostarskog sa željom, da me o
mnogih izvesti, koja spadaju na istočnu carkvu u Hercegovini, kano o
broju parohiah, žiteljah, imenoslovu, episkopah itd. Nemogavši ja
za dugo stajati u Mostaru, hitijaše moj novi kiridžia, a on imajući
posla, biaše na večerje arhandjelovog dana, zato moju želju obeća
mi ispuniti pismeno; da i samu carkvu iz nutra ne mogah videti.
Carkvu ovu sagradi Josip vladika 1833 s fermanom carskim od grada na
50 koračajah daleko pri strani; dugačka jc 17, široka 12, a visoka
6 aršinah, od kamena četverokutna, pločom pokrivena, opasana
tolikim zidom, koliki je carkveni, i tuda se sahranjivaju vladike.
Izvan ograde s jedne strane stoji kuća parohova, a s druge učionica
u koju polazi 500 dece rištjanske i 40 karštjanske. Al šta se tu
uči? samo čitati i pisati! A tko znade mesecoslov više ne ide u
školu, on je svaršeni učenik! A gde je račun? ta to je bar za
targovce potrebrno! — Žao mi bi, što se barzo imadjah deliti s
Mostarom.
Hiti kiridžia bojeći se
da snegovi ne zapadnu, pak bi valjalo opet partinu čekati. Tako pred
sami mrak ostavim Mostar 20. Stud. ispratjen od priajateljah do
nakraj Mostara, gde je porušena jedna džamia negda bivša carkva
Sv. Jakova, koju Turci pretvoriše u džamiu, nu Mitrović Janko
zapali ju. Posle' dva sata puta ustavismo se u selu Vojnu, i tu
prenoćimo. Sutra dan 21. Stud. poranivši podjemo uz Neretvu levim
krajem po putu karševitu. Obazrem se ja, al nad Neretvom magla na
planini. »Kakva je ono Šimune planina?« — »»Ona je ista, koja
je nad Mostarom, Velež; znaš li ti da je ono nesretna planina -
Pomislim u sebi, sad će biti prepovedakah od vilah, kako su im se
kose u tarnje zaplelo. »Zašto je nesretna?« priupitam ja.— »S
one planine ljudi porez platjaju.« — »Šta bolan kako će se
porez na planinu platjati?« — "»Ej zar se na jednu planinu
porez platja, al ovde i na planinu platja se, i na onu drugu planinu
maglu« — »Bog s tobom, gde će se na maglu porez platjati?«
»Medjer li nisi čuo o onoj na planini magli?« — »Ništa« —
»U stari neki zeman biaše veliki zulum, Turci dodju u ovdašnja
sela, te počmu izpitivati, ima li još šta, na šta bi porez
nametnuli, a baba će ti iz luga reći: ima, na Veleži magla leži;
— na što Turci razsarde se, i na maglu veležku porez nametnu,
koga platjaju i dan današnji.«« — Da zlotvora Babe! — Do podne
dodjemo k vodi Drežnici, koju jedva na konju pregazimo. Reka ova
izvire više sela tog imena, a kod Gaza saliva se u Neretvu, gde je
most kamenit vodom izkvaren, a više njega po sata drugi ceo. S
mrakom dodjemo pod Seline. Vas dugi božji dan nit vidismo sela, nit
njive, nit išta, izvan s desne strane Neretvu; gde se prebacuje
preko gredah, s leva pak karšne stene. Parvo selo vidismo Seline, i
to preko Neretve, zato pod pećinom ledina bude naša postelja —
Stud. 22. posle dva sata dodjemo na reku Grabovicu, na kojoj je
kamenit most, a niže njega sliva se u Neretvu. Grabovica je tude
modjaš nahie mostarske i neretvanske, Hercegovine i Bosne strožjeg
smisla. Sad dakle nastupimo na zemlju travanjskog vczirluka,
ostavismo Hercegovinu, ostavismo Ne retvu, ostavi nas ugodna
hercegovačka jesen, poklopi nas u nahii pjuomskoj sneg, da parsti se
od zimu stisnuše, i pisanju konac učiniše.
U M. Fojnici 1841. F.
Jukkić".
Fotografije, Ivan Frano
Jukić, (1953.) i naslovna strana časopisa Danica Ilirska, broj 19
iz 1842. godine)
priredili: Smail Špago,
Tibor Vrančić, Armin Džabirov
(Novasloboda.ba)
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen