Nemam dilemu kada nekog treba da
kontaktiram, a nije hitno šaljem poruku u inboks ili mejl, znam da
će taj neko vidjeti kad vidi i odgovoriti kad bude htjeo. I miran
sam, ne prekidam ničije umakanje hljeba u sok koji su pustile
punjene paprike, ničiji tok misli dok zuri u divlje zelenilo u
bašti, kada se sve smiri i kada uzme telefon ili sjedne za kompjuter
videće da sam nešto pitao. Tako radim kada nije hitno, ali kada
jeste, tad ipak moram da pozovem. Kada je u redu da se zove? Nekad je
bilo da se ne zove u doba ručka i popodnevnog odmora. Bješe nekad,
ali sada, oni koje zovem najvjerovatnije nisu u tri na ručku, o
odmoru da i ne govorim. Eno ih, rade do pet, jedu kad stignu, što
znači da zaposlene zapravo mogu da zovem kad hoću. Osim možda oko
šest, pola sedam, jer zamišljam osobu koja se umorna vozi kući,
svraća da kupi nešto da skuha, penje se, ulazi u stan, sipa piće,
ide da se tušira i onda nastupam ja i moj poziv, koji joj sad
najmanje treba. Opet, zavisi šta imaš da kažeš. I umorni ljudi
vole lijepe vesti. Čovek gleda po sebi, ja ne volim kad me zovu
ujutru i gotovo niko me tada i ne zove. Ima mnogo nezaposlenih, šta
onaj koji zove zna da li sam ja jedna od njih. Pustimo nezaposlene
barem da spavaju na miru.
Bonton je nastao kao skup opštih
konvencija za zajednicu, ali pošto zajednica više ne ide na posao u
sedam, a vraća se u tri, kućni red nam je otišao dođavola. Neko
bi pomislio da će bundžija kao ja da bude srećan zbog takvog
stanja stvari.
Da je to pokazatelj slobode i
relaksiranosti, pa i da budemo srećni i zovemo jedni druge do mile
volje i kad nije vrijeme, nego je to tako zbog korporacija i para.
Ipak, i danas postoje ljudi koje pazim kad zovem, a ne šaljem im
poruke. To su bake i deke, srećnici koji su živjeli u drugo
vrijeme, oni koji znaju šta znači, kada prilegneš sa novinama
preko glave, poslije punjenih paprika...
(izvor:citymag)
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen