Nakon
završetka I svjetskog rata rudnici postaju predmet bezobzirne eksploatacije, a
sve sa ciljem da se vladajući nivoi što brže obogate. Takav odnos prema
rudnicima i radnicima se nastavlja i tokom idućih nekoliko godina. U periodu 1918.-1920. rudari u svim rudnicima u BiH su bili nemilosrdno
tlačeni i nisu imali nikakva prava. Zbog toga je 21. decembra 1920. godine
došlo do generalnog štrajka rudara Kreke, Zenice, Kaknja, Ljubije, Mostara i
Breze. Osnovni zahtjevi su im bili povećanje plata i bolji uslovi za rad.
Štrajku su se pridružili i metalci. Obustava rada u svim rudnicima je bila
potpuna, a od ukupno 5100 rudara u BiH, u štrajku je učestvovalo 4800. Na
radnim mjestima su ostali samo oni koji su bili potrebni zbog zaštite rudnika od
požara i poplave. Istog dana Vlada je poslala ultimatum u kojem se rudarima
nalagalo da, ako se u roku od tri dana ne vrate na posao, gube poslove i pravo
na korištenje državnih stanova. Štrajk je imao i prve žrtve 27. decembra, kada
su se sukobili rudari Kreke i žandari. Poginulo je sedam, a ranjeno više
desetina rudara, dok je oko 400 štrajkača uhapšeno. To je izazvalo revolt u
cijeloj zemlji, pa se bune rudari i van BiH. Na kraju je ustanak ugušen u krvi
i rudari su morali da se vrate na posao. U Tuzli je tokom januara i februara
1922. održano i suđenje. Optuženo je 350 rudara, a suđeno je samo
dvadesetorici. Jure Kerošević osuđen je na smrt vješanjem zbog ubistva žandara,
a ostalih 10 rudara na zatvorske kazne od 1 do 15 mjeseci. Ponovo su izbili
neredi i protestne akcije, ne samo u zemlji, nego i u inostranstvu, pa je vlast
preinačila smrtnu kaznu u dvadesetogodišnju robiju. Nakon ovog događaja je
vlast počela da se više brine o rudarima, njihovim pravima i uslovima rada.
Početak ustanka i sam događaj su ostali upamćeni kao velika prekretnica za
rudare, pa se 21. decembar počeo slaviti kao Dan rudara u BiH.
(iz teksta: autor, mr. Adnan Omerhodžić)
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen