Bidon crnog

Moj drug Mijo

Ugledah ovih dana jednu sliku na internetu, ono po sistemu, moj pogled, skitam i slikam, slučajni susret, i ugledah na jednoj slici jedn lik, malo poznat. Zagledah se malo bolje. Poznadoh Miju. Radili smo prije rata, nekih desetak godina zajedno. Jednom smo se vidjeli iza rata na ulici. Pozdravili se ko stari jarani. Reče mi, umrla mu žena. Djeca, svak svojim poslom. Sudbina slična mnogim.

Ponekad, jedan kratki pogled na neku sliku izazove lavinu sjećanja, kao i ova kod mene.

Tamo onih godina, prije nego što nas je zadeseila kataklizma devedesetih, pred Novu godinu, išlo se tamo putem Čitluka, kod poznanika, kako bi se nabavila domaća Blatina ili Žilavka. Ono, kao, išlo se kod pšoznatih, jer je to bila garancija da je vino bez falinke. Blatine je uvijek bilo više u bačvama, a žilavka, koje je bilo manje, nije se puno prodavala, i obično se čuvala za svoje potrebe, ili na litar poklanjala prijateljima.

Kaže meni Mijo nekoliko dana pred praznike da će ići kod neke tetke, vjerovatno majkine sestre, u Blatnicu. Običavao je svake godine, uoči praznika, nabaviti jedan bidon crnog, 25 litara, koji litar žilavke i domaće loze. Rekoh mu, haj bogati, pošto ideš u poznatog, evo imam u autu jedan bidon od 10 litara pa donesi i meni. Daću ti pare kad se vratiš, koliko god bude.

Sutri dan susretosmo se prije posla na parkingu. On stoji, čeka, drži moj bidon u ruci, i odmah otvori gepek od mog auta. Ja izađoh, i za novčanik. A on mi reče: Ostavi to. Nije ništa! Kako, rekoh, nisam ni mislio da mi doneseš vino džaba. E jebi ga. Bješe mi krivo u prvom momentu, jer mi namjera nije bila takva. Dok smo se naguravali oko plaćanja, ja nudim, on neće, vidim Mijo crven u licu. Znao sam ga. Neko ga je dobro naljutio.

Šta je, upitah, nešto nije u redu. On samo odmahnu glavom i reče, Hajmo odmah u bife na kafu. Sjedosmo, dobismo kafu, a on mi poče pričati.

Došao ja jučer kod tetke. Ponio kafe i šećera. Kao i svake godine. A vidim ona nešto ljuta. Nisam imao pojma o čemu se radi. Vidim ja da od sjednice neće biti ništa i odmah pređoh na stvar. Tetka ulićeš mi crnog ovaj bidon za mene i ovaj manji za prijatelja. 35 litara. Ona uli, a ja je upitah, tetka, koliko sam dužan.

A tetka će ti: Mijo svakom je po 10, a tebi je po 20.

Znao sam da je litar bio po 10, a nije mi bilo jasno njeno ponašanje.

Nisam davao nikavu primjedbu nego rekoh: Tetka svakom je po 10, meni po 20, a tebi je po 40. Ja uduplah njezinu cifru još jednom. 35x40. Izbrojah joj pare, stavih bidone u auto i nazad u Mostar.

Rekoh mu, ma nema problema, evo ti dvije stoje za moje vino. A on skoči. Ma nećeš ti mi ništa davati. Odoh danas kod matere da je pripupitam da se njih dvije nisu štogod pokockale oko nečeega, pa ja sad platih.

Nisam dalje ništa insistirao. Nadomirio sam mu to kasnije na neki drugi način.

A šta je bilo, nikad ga nisam više pitao.

Možda kad ga vidim slijedeći put.

(spagos)