Halvin miris

(tekst koji slijedi objavljen je na portalu ljubušaci.com 24.12.2018. godine, autor je Admir Muhić, a tekst je prethodno objavljen na portalu bošnjaci.net 14.11.2012. godine)

Napomena admina: Običaj kod naših majki i nena bio je da se halva pravi na današnji dan, 24.12.

U to ime objava ovog teksta.

Ženo moja, napravi halvu danas dok mi ne dođemo, neka miruhne malo, – ovakvu poruku SMS-om sam poslao ženi, svojoj ženi koja sada kahvu pije sa svojom mamom, inače mojom punicom. Znam da će napraviti, ona ili punica. U to sam uvjeren. Danas mi samo halva može šećer podići, a nije mi opao nego želim da meleci uđu malo u kuću moju pa da halvu miruhnu, hidžretsku, onu slatku. Vele insani stari, među kojima je i mama moja iako stara nije, da kad se halva mijesi na platama zagrijanim dođu meleci i sve mirišu halvin miris. To se u kući mojoj u Lugovima kod Busovače redovno mirisalo uoči petka. Samo, nije mi jasno bilo ni tada ni sada, kako će meleci mirisati halvu kad ljudska čula i svojstva oni nemaju, ali helem nejse. Mama moja veli da mirišu i ja joj vjerujem još uvijek. Bezbeli mirišu.

Nije to danas ni zbog punice, jučer je došla, koliko zbog Nove godine hidžretske. Po punici ja sam već jučer počeo brojati dane, jučer je bio prvi prvi Nove puničine godine. Volio bih da žena i ona zajedno naprave halvu pa da miruhne, da mi meleci u zijaret dođu po predaji moje mame, uđu u kuću i mirišu. Ako ne budu oni htjeli ja zasigurno hoću. A znam da će i moja mama daleko od mene danas halvu ispeći, a ja ću je kod svoje kuće mirisati kao nekada dok sam bio maksum. Tada je i na avliju miris dopirao, mmmmmm, ma mirisalo je i selo od mamine halve. Ovi danas kolači mi baš i ne mirišu. Šlag i kreme razne mirisa haman i nemaju. Halva miriše i njen miris nešto najavljuje, il’ je mubarek dan, il’ je sutra petak, il’ nam musafiri dolaze ili se babo s terena vraća kojeg smo mi djeca željno iščekivali. To je radost bila, uz mirise halve mamine. Volim slatko i slastice, al’ halva mi kao prvo nos pročepi, vrati me u djetinjstvo, adete stare urami u slike uokvirene, detalji mi dolete, osmijeh pa i suzu mi izmame. Danas, recimo šampita, samo mi maramicu izmami jer se ubrljam pa me žena odmah rezili, eto ti na bradi, na nosu, ovdje, ondje. Ma daj ženo, pusti me, vidiš da jedem, ne učim ezan.

U nekim mjestima halva se udruženo peče pa za cijelo selo se pravi. Zamisli, tada cijelo selo miriše. Mmmmmmm! Jedino od halve slađa mi je žena moja. Nekako, ona je halva moja, slatka i mirisna, sočna i nasmiješena. Zapravo, ona je moja halva.
Danas u svijetu na akšam-namazu bit će veselo nego uobičajeno. Zadnji je dan Stare godine, a sutra je već prvi Muharrem 1434. hidžretske godine. Nije li to razlog da se halva miriše? I ne samo miriše već i proba. Neka halva mirisom svojim nagovijesti dolazak Nove hidžretske godine. Ako neko danas halve nema da počasti sebe i druge onda neka druge počasti i obraduje čestitkom barem. Čestitka se ne kuha niti prži već samo napiše SRETNA I HAJIRLI NOVA 1434. HIDŽRETSKA GODINA i pošalje se dragim osobama. Ako ništa drugo i to će osmijeh izmamiti onome kome je čestitka upućena i taj će nam čestitku uzvratiti.

Hidžra u narodu nije toliko poznata kao bajrami, ali ako joj posvetimo pažnju i značaj vratit ćemo joj mjesto u životima našim. Posvetimo tom historijskom vremenu jadan svoj momenat, zamislimo se malo. Da hidžre nije bilo ništa danas ovako ne bi bilo. Ona je prekretnica u muslimanskim životima, nije samo datum u kalendaru već daleko više od toga. Danas smo hidžra i ti i ja, i on i ona, i mi i vi, i oni i svi skupa. Mi smo živa hidžra, hodajuća hidžra. Hidžrom odbacujemo loše, a gizdamo se dobrim, mijenjamo sebe na dobro, svoju djecu… Posebno djecu obradujmo darovima hidžretskim pa barem to i šećerka bila.

Muslimani u cijelom svijetu su radosni u iščekivanju Nove godine, posebno Bošnjaci koji umiju najmirisniju halvu pripremiti. Mislim, ne umiju to Bošnjaci, to Bošnjaci najljepše od svih na svijetu mirišu i pojedu, ali Bošnjakinje umiju najbolju halvu pripremiti, ispeći, jer halva se peče, a ne kuha, preciznije prži. Sjećam se tenđere u kojoj sam mijesio halvu. Bila je stara haman k’o i sav svijet, al’ ipak je mirisala k’o da je jučer ispod čekiča izašla. A koliko je halve isprženo u njoj, uhhh, to ni ona sama ne zna. Sjećam se brašna koje je boju svoju mijenjalo dok se prži i šećera kako se s brašnom grli i zejtina koji bi cvrčao. To je ambijent halve i oko nje, to je životna priča, emanet, slatkiš, historija, država, rodbina, miris, adet, hedija, veselje, radost, osmijeh… Sve je to halva, a ponajmanje je kolač jer, halva nije kolač, halva je halva. Halva se jede k’o halva i miriše k’o halva i prži se k’o halva. Halva je halva.
Zato Bošnjakinjo, isprži halvu svoju danas, obraduj čojka svoga, namiriši halvinim mirisom kuću svoju, djeci svojoj zalogaje podijeli rukom svojom, svekrvu iznenadi svoju jednim sahanom halve, efendiju svoga počasti, konu svoju razveseli, mahalu namiriši i domovina nek’ miriše halvom tvojom jer, godina Nova 1434. po hidžri nam večeras dolazi. Zovimo je mirisom halve.

Bosnjaci.net, piše Admir Muhić, objavljeno 14.11.2012

(ljubušaci.com)