Priča o jednom fudbalskom hohštapleru

Varalica ili genije –Kajzer, napadač koji nikad nije dao gol

Jedna pomalo zaboravljena priča o “golgeteru” koji je 20 godina igrao fudbal i nije postigao gol. Duduše, neki tvrde da jeste upisao jedan, postoji navodno i snimak na Youtube, ali teško je utvrditi da li je strelac zaista on.

To je priča o prevarantu, čudaku ili geniju – Karlosu Enrikeu Rapasu Kajzeru.

Kakva je sličnost između Karlosa i Franca - Kajzera Bekenbauera?! Apsolutno nikakva! Osim ukradenog nadimka – Kajzer.

Sada već 54-godišnji Brazilac iz Rio Parda, od 1979. do 1990. godine, imao je zadivljujuću karijeru po imenima klubova, jer je “nastupao” za meksičku Pueblu, potom za ekipe iz Brazila: Botafogo, Flamengo, Fluminense, Vasko da Gamu, Ameriku i Bangu, El Paso Patriots iz SAD, francuski Ajačio. Tokom dvije decenije duge karijere ne zna se tačan broj mečeva u kojima se pojavio bar na tren na terenu, ali bilo ih je možda tek oko tridesetak. Pored kluba Bangu stoji da je postigao čak i jedan gol, međutim, ostala je nedoumica kada i na kojoj utakmici je to uradio.

Kajzer je bio u tom periodu jedan od popularnijih “fudbalera” u Brazilu, družio se zvijezdama poput Rikarda Roče, Renata Gauča, Karlosa Alberta Toresa, Edmunda, Romarija, Bebeta, a životna filozofija mu je bila “želim da budem fudbaler, ali ne želim da igram fudbal” i zato je stalno simulirao povrede. Čim bi došao u novi klub, na prvom treningu bi se uhvatio za nogu i onda bi usledila pauza, pa oporavak, pa odlazak.

“Jednostavno nisam želio da igram fudbal. To što je neko drugi želio da me vidi na terenu nije bio moj problem. Ni Isus nije mogao svima da udovolji, pa zašto bih ja”, pravdao se kasnije Karlos Kajzer.

On je brzo shvatio da je “život marketing”, a bijeg od neimaštine vidio je u fudbalu. Znao je da tu mogu najlakše da prođu njegovi trikovi i zato je pored kolega fudbalera uspio da opčini i novinare, koji nisu ostali imuni na njegove izmišljene priče. U vrijeme kada nije bilo interneta, kada se nije mnogo znalo šta se dešava “preko plota”, bilo mu je lakše da “prospe” priču kako je u meksičkoj Puebli bio mega car i kako su mu “Meksikanci ponudili državljastvo da bi igrao za njihovu reprezentaciju”. Brazilci su progutali te priče, a članak za člankom izlazio je novinama o “novoj zvejzdi brazilskog fudbala”.

“Uvijek je imao ‘mali problem’. Uvijek je bio povređen. Došao je sa viškom kilograma, i nije imao kondiciju da trenira. Šutirao je loše, igrao je loše. Bio je lažni igrač, a zvali su ga Maradona. Hej, Maradona?! On jeste izgledao kao Maradona, ali debeli Maradona”, rekao je Meira za fudbalski časopis “FourFourTwo”.

Karlos nije mogao da igra, ali bi zato insistirao na slikanju svaki put kada bi se na treningu pojavila kamera ili fotoaparat. Tada mu nije bilo teško da folira. Pri prvom kontaktu s loptom glasno bi jauknuo, uhvatio se za nogu i pao...

“Tada nije bilo magnetne rezonance, morali su da mi vjeruju”, objasnio je Karlos Enrike.

Na jednom treningu Kajzer je bio “u sredini”. Oko njega je bilo nekoliko top fudbalera, među kojima i superstar Bebeto. Bila je to igra bez kraja, mučna igra za “fejk fudbalera”, svima je bilo jasno da lažnjak nikad neće izaći iz kruga, ali...

“Njegova priča bila je uverljiva. Šarmirao bi vas čim bi počeo da priča. Odmah biste povjerovali u sve što je rekao”, objašnjavao je Bebeto opčinjenost klubova lažnim Kajzerom.

Igrači su ga voljeli jer je bio srećan i zabavan. Često im je organizovao i djevojke za provod.

Šarmom je uvijek znao da se izbori za šansu da dođe u novi klub. Farsu je započeo još u Botafogu 1980. godine kada se na treningu šetao sa plastičnim mobilnim telefonom i “odbijao ponude evropskih klubova” na lažnom engleskom jeziku, kao što je bila lažna i njegova karijera. Niko od Brazilaca nije znao šta priča, jer nisu znali engleski. Ali, pojavio se pomoćni trener koji je “razumio mumlanje”. Kada je prevara otkrivena, morao je da traži novi klub.

U svakom timu ostao bi po par meseci, jer niko nije želeo da trpi “silne povrede” kojima je bio izložen.

Godine 1986. uspeo je da se domogne i Evrope, potpisao je ugovor za Ajačio, a na promociji je klub organizovao trening sa saigračima na kojem je Kajzer trebalo da pokaže svoj “ogroman potencijal”. Da bi se izvukao iz teške situacije, on je šutnuo sve lopte u publiku, ljubeći grb na dresu. Navijači su bili oduševljeni, čelnici kluba presrećni jer je “došao harizmatični Južnoamerikanac”, a saigrači su mogli na tuširanje jer više nisu imali s čim da treniraju.

Po povratku iz Evrope potpisao je ugovora sa Banguom, a Kastoru de Andradu, patronu kluba i moćnom čovjeku koji je volio kocku, fudbal i karneval u Riju, smučilo se da gleda Kajzera kako samo trčkara i trenira. Insistirao je na jednoj utakmici da konačno uđe u igri i tada je nastao problem. Ali, ne i nerješiv za Karlosa. Da bi izbjegao izlazak na teren i razotkrivanje prevare, Karlos se tokom zagrijavanja zaletio na protivničkog navijača, sukobio se s njim i dobio crveni karton. Svi su bili u šoku, a De Andrade je tražio objašnjenje.

“Bog mi je dao oca, ali je on umro. Sada mi je dao drugog oca, kojeg su optužili da je lopov, a ja nikada neću dozvoliti da neko tako govori o mom ocu”, objasnio je Kajzer svoj postupak.

I, naravno, umjesto otkaza jedan od opasnijih ljudi u Brazilu ponudio mu je novi ugovor, koji je Enrike ipak odbio da bi otišao da vara nekog drugog.

Jer Kastra više nije mogao.

On je znao ko je Kajzer, ali je voleo velikog umjetnika u umjetnosti varanja.

Krijući se iza zatamnjenih naočala Kajzer, koji je u međuvremenu dobio nadimak “171 brazilskog fudbala” (kazneni broj koji se u zatvorima dodjeljuje prevarantima), s osmjehom govori o svojoj karijeri.

“Želio sam da se zabavim. Nisam želio da igram fudbal. Imao sam talenat, tako sam i otišao u Meksiko kao klinac. Mrzio sam da igram fudbal, ali sam volio da budem fudbaler”.

Žene, plaže, lagodan život. To je Kajzer dobio varajući u fudbalu.

“Sada se osjećam krivim zato što nisam ispunio očekivanja nekih dobrih ljudi. Bilo ih je mnogo oko mene i očekivali su rezultat. A, ja im ga nisam dao”, rekao je jednom prilikom Kajzer.

I cijela priča možda i ne bi bila toliko zanimljiva da nije trajala 20 godina!

Svim onim što je uradio, odnosno nije uradio za fudbal, našao je mjesto u brojnim enciklopedijama, pa čak i na wikipediji.

(B92)