Teška su to vrimena bila
Pričao je meni
dida,
teška su vrimena bila,
raštika i pura da su,
svu mu
dicu odranila.
Radio je dida
mnogo,
žuljevite ruke bile,
da bi svojoj obitelji,
koji
dinar zaradile.
I baka je isto tako,
u
teretu uvik bila,
al se nikad nikom nije,
na svoj život
požalila.
Odrastala dica
tako,
siromaštvo pritiskalo,
ako škole ne završe,
što ih
čeka, to se znalo.
Iz sela su odlazili
s
puno bola, s mnogo tuge,
jer svoj dom su zaminili,
za gradove
neke druge.
Svi su škole izučili
i
ugledni sad su ljudi,
zato dite tebi ćaća,
taj ugodan život
nudi.
Uči škole drago
dite,
budi kao i tvoj ćaća,
jer život ti brzo prođe,
što
propustiš, on ne vraća.
Piše: Katarina Zovko Ištuk
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen