Stvarno, „Satisfaction” od Rolling Stonesa 10. maja puni pola vijeka postojanja. Na slici je jedna od najstarijih postavki ovog sastava: Bill Wyman, Mick Jager i Charlie Watts, gore, u sredini Brian Jones i dole Keith Richards.
Da li je bilo samo pet nota, kako je to kasnije pisao jedan časopis, ili sedam, ili bilo koliko bilo, za one koji su osvojili svijet, to je sada sasvim nebitno. Već u ljeto 1965. godine, pisano je da se od prvog takta melodije zna taćno o čemu se radi.
Na jednoj probi, 10. maja 1965. godine, Keith Richards je odsvirao jedan redosljed nota. Nešto kao „da-daa-da-da-da-da”. Kad je to čuo, Mick Jager je lagano otpjevušio „I can’t get no … satisfaction“, stavljajući do znanja da ne zna o čemu se radi. Lagano, bez imalo bijesa. A već u drugoj strofi, potpuno je otkačio.
„Satisfaction” od Rolling Stonesa je sigurno jedna od najuspješnijih pjesama ovog sastava. U šezdesetim godinama prošlog vijeka, postala je himna pokreta mladih. Danas se najčešće čuje na rado stanicama koje emituju „oldies” melodije, ili uživo, na koncertima za malo stariju raju. Ubraja se u svjetsku kulturnu baštinu Roc’k and Rolla. Kasnije su je izvodili mnogi muzičari u svojoj verziji. Neki genijalno, neki manje genijalno, neki čak i bizarno.
Bilo kako bilo, „Satisfaction” se ništa ne buni.
A neće se buniti ni sad, ako je nađete u svojoj fonoteci, i poslušate ponovo.
Smail Špago
(Novasloboda.ba)
(Novasloboda.ba)
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen