Ime fudbala iz Mostarskih izvora

...kakav je Velež nekada bio...

(tekst iz arhive Enesa Vukotića, objavljen u brošuri izdatoj povodom finala Kupa maršala Tita 1986.)

                                                                                                                          

Ne znamo da li će Velež i kada biti državni prvak, iako bi bilo lepo da se tako nešto dogodi zarad jugoslovenskog fudbala sa auten­tičnim majstorima lopte iz mostarskih mahala, a o visokom sportskom dostojanstvu mostarskog kluba ne moramo ići u prošlost dalju od pro-šlonedeljnog događaja u Novom Sadu. Vojvodina je susret sa Mostar­cima dočekala kao slamku spasa. Njena publika je došla da joj pomo­gne u presudnoj borbi za poslednju šansu u Prvoj ligi. A onda se dogo­dio odista lep primer iz našeg fudbala, inače bremenitog svakojakim kombinatorikama dokonih ili zlonamernih, ali i onih koji fudbal shvataju »po svom« pa vreme sumnji nije ni došlo samo po sebi. Pred po­četak utakmice, kada su se fudbaleri spremali da izađu na teren, nije bilo mostarskog igrača da nije svom drugu iz Vojvodine poželeo sve najbolje i u njihovom susretu i u kasnijim igrama, do kraja šampio-nata.

Počela je posle toga divna, borbena utakmica. Domaćini su se upi­njali svim silama da postignu gol. ali gol je postigao Velež. Sa tribina, brižni ljudi za sudbinu novosadskog prvoligaša, uputili su strelcu Skočajiću i Veležovom timu spontani aplauz. Aplauz je docnije dobila i Vojvodina kada je izravnala rezultat, a tim iz Mostara gotovo da je ispraćen iz Novog Sada ovacijama, iako novosadskom navijaču veoma teško pada položaj svog tima.

Takav je Velež. Divan, čist kiub.

Pre pet godina, u ovo vreme, u čarobnom Stocu se Velež pripre­mao za finalnu Igru Kupa sa Željezničarom. Dusko Bajević je tada bio u Grčkoj, a njegov današnji pomoćnik i dugogodišnji drug iz tima Enver Marić, pričao nam je dugo u tišini Stoca kako će Velež tada, ili kasnije, osvojiti Kup ili prvenstvo, jer on je tada na divan način umeo da objasni oba razloga za Veležov prodor do vrha. Prvo, mostarske mahale su već tada svom voljenom klubu najavljivale buduće majsto­re u Tuceu, Kalajdžiću i ostalim imenima za koja smo pogrešili što ih još tada nismo upamtili. Zatim, prvo a nepisano pravilo mostarskog kluba, voleo je tada da naglasi legendarni golman, bilo je i ostaće: Ve­lež mora da se odlikuje pre svega igrom, a još važnije od toga će uvek biti — Veležu je večiti ukras čestitost i čistota kluba.

(iz arhive Enesa Vukotića)

Tekst je objavljen u brošuri izdatoj povodom utakmice finala Kupa maršala Tita 1986. godine, nakon utakmice 27. kola Prve savezne lige, odigrane 4. maja 1986. godine, u Novom Sadu, u kojoj su Vojvodina i Velež odigrali 1:1. Na kraju te sezone Vojvodina je zauzela poslijednje, 18. mjesto i ispala u Drugu saveznu ligu.

Velež je u sezoni 1985/86 zauzeo treće mjesto, iza Partizana (1.) i C. Zvezde (2.).

Samo deset dana iza ove utakmice, 14. maja 1986. godine, Velež je u finalu Kupa maršala Tita savladao Dinamo sa 3:1, i po drugi put u istoriji osvojio najdraži  pehar.

(spagos)