(tekstu koji slijedi je objavljen na
portalu 6uka.com, a prvotno na portalu Stil)
Vozili smo se u fići i stojadinu bez
pojaseva, nas petoro na zadnjem sedištu, dok je majka na sav glas
vikala da će nas dati prvom ko naiđe ako ne ućutimo.
Vozili smo jedan bicikl svi iz ulice.
Naravno bio je to "bemiks" kojem je često spadao lanac,
dok smo pokušavali umazanim prstima da ga vratimo na mesto. U
blizini nije bilo roditelja koji su sa strepnjom u glasu vikali
"Uspori" ili dece koja su nosila kacige dok su vozila.
Tokom letnjeg raspusta ujutru bismo
izlazili napolje, a vraćali se kasno uveče. Više niko i ne može
da se seti šta smo radili za to vreme, samo se neki pamte: besne
kobile; preskakanje konopca; graničar ili između dve vatre; care,
care govedare; lastiš, lastiš, lastiš...
Kako prvi sumrak padne, majke su nas
zvale u kuće, ali mi ni tada nismo hteli da se odreknemo jurnjavom
za svicima koje smo skupljali u staklene tegle....
Mobilnih telefona nije bilo, niko nije
mogao da nas zove da se vratimo kući. Jeli smo voće koje smo
"krali" tako što smo se peli na visoke komšijske trešnje
ili jabuke.
Padali smo, lomili se, izbijali zube i
niko nikog nije tužakao. Ogrebotine i posekotine iz kojih “nije
mnogo" curila krv, ignorisali smo, a sve zbog još igre. Znali
smo: ako se takvi vratimo u kuću, roditelji nam taj dan neće
dozvoliti više da izađemo iz napolje.
Jeli smo kolače, štrudle, sladolede,
palačinke, ali niko od toga nije bio debeo, jer smo stalno trčali,
skakali, žurili, peli se... Nekoliko nas je pilo vodu ili sok iz
iste flaše, ali niko nije dobio afte ili se razboleo od toga.
Nismo imali internet, mobilni, konzole,
160 kanala i td, ali imali smo prijatelje!
Izlazili bismo napolje i nalazili ih.
Nije bilo unapred dogovaranja. Sedeli smo po klupama, drveću,
panjevima i ćaskali o svemu i svačemu.
Ako smo želeli nekog da pozovemo, išli
smo na njegova vrata, kucali, zvonili ili jednostavno ulazili u kuće
i izvlačili prijatelje napolje.
Da li se sećate? Sami u ovom okrutnom
svetu! Kako li smo preživeli?
Svi su igrali fudbal, odbojku, ali
skoro niko nije profesionalno trenirao sport. Oni koji nisu bili
dobri u sportu, naučili su kako da se nose sa razočarenjem.
Skoro da niko od nas nije imao "sve
petice" u školi, ali malo ko je "padao" razred.
Roditelji sa nama nisu učili ili pisali zadaće.
Očevi su mudro govorili: "Ako
dobiješ jedinicu, sebi si je dobio" ili "I trojka je za
đaka", ili "Da si naučio, dobio bi peticu!"...
Bili smo spremni za posledice. Nije
bilo nikog iza koga bismo se krili. Roditelji su uvek bili na strani
učitelja ili policije. Ako zgrešiš, ispaštaš! Niko te nije
štitio, to se znalo.
Imali smo slobodu izbora, da učimo ako
želimo, da idemo na fakultet ako želimo. Roditelji se nisu petljali
u naše odluke.
Kako li smo samo preživeli u tom
opasnom svetu?!
Preuzeto sa Stil
(6uka.com 03032020)
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen