Priča naša današnja...

Priča o Enesu i Jusufu...a mogla je komotno biti priča i o Anti i Mati, ili Đuri i Petru... sve je to isto, a još bi veći efekat bio da je bila priča o Jusufu i Anti, ili o Jusufu i Đuri...

Priča koja opisuje težak slučaj neimaštine u BiH rastužila je i razbjesnila građane ne samo ove države, nego i šire. Evo priče o mladiću Enesu koji je pomogao nesretnom starcu – Jusufu:

“Odem jučer u trgovinu. Ispred mene, neki starac od preko 80 godina. Dva paradajza, tikvica, kila brašna, kila šećera i poneka sitnica. Ništa luksuzno, ništa previše vrijedno ili samo za sladokusce.

Starac izvrne novčanik, sa svega par metalnih novčića. Blagajnica prebroji i dođe na skoro 2 KM. Nije dovoljno. Pita starca da li da nešto ostavi sa strane, dok on donese ostatak novca, ili da odbije nešto sa računa.

On joj kaže da ne ostavlja ništa, jer on i baba ionako više nemaju novca kod kuće, nego neka skine nešto. Odguruje rukom, nesigurno, ona dva paradajza i tikvicu i pita šta još od svojih skromnih potreba da ostavi.

Ja dajem blagajnici 10 KM i kažem da vrati gospodinu u vrećicu njegove namirnice. Starac još prebire po džepovima, u nadi da će naći neki zagubljeni pfening.

Vraća pogled i kaže: „Nemam stvarno ništa više u džepu, uzmite nešto od toga što sam htio kupiti“.

Blagajnica mu kaže da sam ja dodao onoliko koliko je nedostajalo.

Starac me pogleda, zbunjeno, a onda obori pogled i kaže: „A što ja sad da radim?“

„Ništa“, ja mu odgovaram, „Uzmite Vaš stvari i idite kući, sve je u redu.“

“Ali, meni se ovo nije nikada dogodilo”, kaže starac, i dalje zbunjen. “Stvarno ne znam što da radim?”, kaže on i gleda zbunjeno u prodavačicu.

“Pa eto, ima još dobrih ljudi”, kaže ona i obara pogled.

“Dajte mi makar Vaš broj telefona i adresu, pa ću Vam donijeti 2 KM, kad budem imao”, kaže deda.

“Taman posla, sve ste Vi to odradili i zaradili još prije mnogo godina”, pokušavam uz osmijeh razbiti njegovu muku.

“Ali meni se stvarno ovo nije nikada dogodilo, da mi neko toliko pomogne…” kaže starac i počinje se tresti i plakati u svojoj bijedi, kao da sam mu dao grumen zlata, a ne zgužvanu novčanicu.

Blagajnica mu pakira ostatak stvari u vrećicu, a i njoj je teško. Ona radi vjerojatno za 300 ili 400 KM i zna sigurno i sama što znači nemati.

“Dođite makar na kafu, ja vam se moram odužiti”, jeca starac.

“Ne morate Vi ništa, osim da se smirite i odete kući, spremite ručak i odmarate”, pokušavam ga smiriti uz osmijeh.

Pruža mi ruku, “Kako se Vi zovete?”

“Enes”, odgovaram.

“Ja sam Jusuf i pamtit ću Vas dok sam živ.”

(preneseno sa facebook/emilio)