Cmilje i kovilje

(prilog koji slijedi priredio je Damir Pinjuh, a fotografije: Emica Redžić, Muftić a.r, Ajša Nametak i Damir Pinjuh)

Kao Haso uz Muju i svila uz kadifu, uz kovilje, Bog te pitaj zašto, neizostavno, iđe i cmilje.

Vaktile ga nije bilo kuće u kojoj se nije kočoperio bar jedan stručak kovilja, na kredencu, nit diteta koje ga, barem jednoč, nije zavitljalo uvis.

Ne poznajući zakone fizike zbog kojih je tome tako, uvik bi smo se iznova veselili što je uvik padao “na noge”, odnosno ravno podrizane stabljike, ostajući uspravan, gord i netaknut.

Nikada nije padao “na leđa” sve dok bi mu “tabani” bili ravni.

Onako raščupan, ćust i koviljast, on je među travama nešto kao čudnovati kljunaš među životinjama.

Da je cvit – nije

Da je trava – nije.

Da je lip – nije.

Da je nelip – nije.

Sve dok nije ubran i složen u stručak čvrsto okomotan koncem, samo je kovilje.

Čim ga složiš, svežeš i podrižeš ipriljuba ravno, umah se pretvara u kovilj.

Onda ga zavitljavaš u zrak dok se ne nadobrovoljiš te elegancije i čudesnog dočikanja “na noge”.

A, kad ti to dojadi, staviš ga negdi za ukras, do iduće ture.

A, može trajat, Bog te pitaj… Duže od isana, valjda.

Kao i mnogošta drugo, bezbrižno srce naoko običnu travurinu, učini dražesnim uresom, a uzgredno i igračkom.

Ukrasiš veseljem i etogac – merak vedanaki.

Preuzeto od : Biralo me

(Damir/20240513)

-:-

Cmilje i kovilje na Humu, fotografije Ajša, Emica

Emica, 2020.

Emica, 2022.

nate.condra, 2024.

Ajša, 2024.

(spagos)