K'o da u snu načuh kako uđe u avliju i zaklepeta nanulama po kaldrmi, pope se uz basamake na čardačić i stade pospremat baš ko da je nešto juče ostavila zasobom pa samo nastavila đe je stala. Mete, a mene ne gleda dok mi govori:
"E moj Uzeire, evo nešto dok radim ovaj kućni poso koji insan ne mere završit, malo - malo pogledam kako si se kroz pendžer zagledao. Bezbeli opet gledaš ko je uranio i žurno sokakom hita a ko lagano šeta pa opet dumaš koji li je od te dvojice sretniji i pametniji, jer si se prisjetio kako je svakom insanu broj koraka odabran.
Nego, deder se pomakni da to gdje sjediš otresem i da taj pendžer očistim, da bolje vidiš. Znaš, moj Uzeire, svijet ti je onakav kroz kakav ga pendžer gledaš."
-Bezbeli da znam i sam sam to bezbroj puta drugima kazivo, jer insan ti, jadan, nikad ne umije izmijeriti pravu dužinu života pa neki plaho pohite, a neki polahko sve nogu za nogom pa opet svako na isto mjesto stigne, okrene se, pogleda i pomisli: "Bože jesam li ja ikako živio ili sam ovo sve samo usnio." I tek kad sve prođe skonta da nije važna dužina puta ni brzina koraka neg ono šta je na putu sreo i doživio, đe je i skim zasto, skim je dalje kreno, a koga i šta je iza sebe ostavio.
Nego, de ti trehni ove ponjave i serdžade i protrljaj dobro pendžere novinom dok ne počnu škripat, a ja ću te gledati i uzdisati za vremenom kad sam bio mlad.
(Hadžibeg/facebook)
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen