Hendriksova himna

 

Jedno podsjećanje na neka davno prošla vremena.

(tekst koji slijedi objavljen je na portalu pescanik.net dana 9. februara 2021. godine, prevod Slavica Miletić, originalno objavljen u časopisu The New Yorker, dana 26. januara 2021, autor Paul Grimstad)

U leto pre sedmog razreda počeo sam da nosim ne samo očev Stetson već i njegov bademantil s „pejzli“ dezenom jer mi je ličio na komad odeće sa zvonastim rukavima u kom je Džimi Hendriks, na posteru u pastelnim prelivima što je krasio zid moje sobe, izgledao kao visoko stilizovani kauboj koji svira dešnjačku gitaru levom rukom, što znači naopačke. Te jeseni sam tako odeven otišao na školsku prezentaciju. Poneo sam svoju električnu gitaru i pojačalo i odsvirao 10 ili 12 uvodnih taktova „Purple Haze“. Pojačalo je bilo preglasno za učionicu, prozori su se tresli, a moji drugari iz razreda su se uplašili. Ali potrudio sam se da naučim tu pesmu i bio čvrsto rešen da odsviram ceo solo. U javnoj biblioteci sam našao primerak ploče „Are You Experienced“ i satima sam stajao nagnut nad gramofonom i usporavao obrtaje kako bih raščlanio solo deonice u pesmama „Hey, Joe“, „Third Stone from the Sun“ i „Wind Cries Mary“. Manijački preslušavajući Hendriksa, naučio sam da sviram gitaru i postao neumorni Hendriksov prozelit. Neki klinci su sprejem ispisali „Klepton je bog“ na zidovima londonske stanice metroa, a ja sam svakom ko je hteo da sluša objašnjavao da je pravi bog Džimi.

Znao sam da je svirao u Vudstoku, mitskom eksperimentu iz života oslobođenog postojećih ograničenja, koji je održan na jednoj farmi negde u državi Njujork (pokušavao sam da zamislim takav događaj na farmama u Viskonsinu, u selu u kom sam živeo), i ubrzo sam uspeo da nabavim VHS kasetu epskog dokumentarca Majkla Vadlija o tom festivalu. Posle snimaka sklapanja bine, intervjua sa stondiranim hodočasnicima, beskrajnih najava preko razglasa (čuvajte se braon asida), posle kiše, blata i muzike (često sjajne) pojavio se Džimi: najpre je odsvirao „Voodoo Child (Slight Return)“, a zatim prešao na „The Star-Spangled Banner“. Ima mnogo izvođenja neke pesme koja su tako moćna i jedinstvena da se nameću kao njena definitivna verzija: „Round Midnight“ Telonijusa Manka u izvođenju Majlsa Dejvisa; ekstatično protrčavanje Džona Lenona kroz „Rock and Roll Music“ Čaka Berija na albumu „Beatles for Sale“; „Both Sides Now“ Džouni Mičel u verziji Džudi Kolins, zasićenoj čembalom; „Sturdust“ u gotovo govornom izvođenju Vilija Nelsona; „Heartbreak Hotel“, koji je pokidao Džon Kejl; „(I Can’t Get No) Satisfaction“ u kubističkoj verziji benda Divo. (Svako slobodno može da napravi svoju listu.) Ali ono što je Hendriks uradio s američkom himnom „Star-Spangled Banner“ na Vudstoku, avgusta 1969, bilo je sasvim drukčije. Između ostalog, bio je to čin protesta, čija moć i ubedljivost su bile neraskidivo skopčane s prirodom jednog žestoko nekonformističkog čina individualnog izražavanja.

Hendriks je služio vojsku u 101. vazduhoplovnoj diviziji (i bio otpušten pod časnim uslovima); mladići koji se bore i ginu u Vijetnamu evociraju se u zvucima koji počinju da podrivaju melodiju otprilike tamo gde bi bile otpevane reči „crveni bljesak raketa“. Bombe, avionski motori, eksplozije, ljudski krici kovitlaju se oko fidbeka i distorzije. U jednom trenutku Hendriks brzo prelazi između dve note udaljene za poluton dok udara tremolo ručicu pretvarajući svoj Fender Start u doplerovsko vijuganje sirena ili možda okretanje lopatica helikopterskog propelera. Fragment melodije za vojne sahrane („Taps“) pri kraju nedvosmisleno odaje počast onima koji su ostali na bojnom polju, nadliazi Vijetnam i postaje sećanje na sve izgubljene u ratnom nasilju.

Solo možda govori o drugom ratu, onom koji se događao u zemlji. Prethodne godine Martin Luter King bio je ubijen u motelu Lorejn, u Memfisu, i čini se da je upravo taj udarac pokretu za građanska prava – uglavnom nadahnutom Kingovim snom o vremenu „kada se o ljudima neće suditi po boji njihove kože, već po sadržaju njihovog karaktera“ – izazvao onaj gnev koji bije iz Hendriksovih pojačala. Od uzvišenih ideala američkog eksperimenta i gorčine njegovih protivrečnosti i licemerja napravljena je žestoka smesa pomoću jednog izrazito američkog mehanizma, sredstva koje možemo opisati kao rezultat saradnje Bendžamina Franklina, Lea Fendera i sestre Rozete Tarp, složene mašine koju je Hendriks pretvorio u instrument nove virtuoznosti. U Hendriksovom izvođenju američke himne u Vudstoku otkrivamo kako električna gitara može da smrvi nacionalnu istoriju, ponovo je umesi i da joj novi oblik.

Američka himna „The Star-Spangled Banner“ već je u svom začetku bila kombinacija dva raznorodna elementa. Pesmi Frensisa Skota Kija „Odbrana tvrđave Mekhenri“, napisanoj 1814, pridružena je melodija koju su uglas pevali članovi britanskih klubova i ta himna je čuvala sećanje na pokidanu zastavu (u to vreme s 15 zvezdica) koja se vijorila nad utvrđenjem Mekhenri dok su ga bombardovali Britanci. Ali sloboda koju pesma veliča obično se uskraćuje nekonvencionalnim aranžmanima. Tek što je stigao u Sjedinjene Države 1939. godine, Igor Stravinski je uradio sopstvenu orkestraciju dodavši neobičan sedmi akord na reč „zemlja“ – i bostonska policija je od njega zatražila da to ne radi. (On je uljudno uklonio svoj aranžman na narednim izvođenjima.) Kontraalt Marijan Anderson otpevala je himnu u duhu svečanog klasicizma na Ajzenhauerovoj drugoj inauguraciji 1957. godine; bila je prva crnkinja koja je pevala u takvoj prilici i njeno izvođenje je bilo dvostruko značajno: 18 godina pre toga pevala je patriotsku pesmu „Mc Country ‘Tis of Thee“ u Linkolnovom spomen kompleksu zato što joj Kćeri američke revolucije nisu dopustile da peva u Dvorani ustava, koja je u njihovom vlasništvu. U novije vreme ta melodija je služila kao poziv da se zauzme stav: da se podigne pesnica ili klekne na jedno koleno (ili da se protestuje protiv tih postupaka). Ali pesme se ne mogu svesti na ideološke stavove. One su fluidne, elastične i omogućuju mnoge modulacije; prijemčive su za one protivrečnosti koje je Volt Vitmen veličao u „Pesmi o meni“, gde kaže da on sadrži mnoštva. Kad je Hendriks gostovao kod Dika Kaveta, ovaj mu je postavio pitanje o njegovoj „neortodoksnoj“ interpretaciji himne. „Samo sam je odsvirao“, rekao je Hendriks nekako ravnodušno i odsutno. „Ja sam Amerikanac, pa sam je odsvirao… to nije neortodoksno. Mislim da je bilo divno.“

Džimijeva himna u Vudstoku bila je, u isti mah, izraz protesta protiv opscenog nasilja jednog sasvim nepotrebnog rata i afirmacija američkog eksperimenta koji zaslužuje da se čovek za njega bori. U „If 6 was 9“, s drugog albuma „Axis: Bold as Love“, Hendriks peva o tome kako ima „sopstveni svet“ da u njemu živi i dodaje: „neću vas kopirati“; onda kaže da će „visoko zamahnuti svojom čudačkom zastavom“ i na tom mestu ispušta grčevit, treperav, cvrkutav tuš nota iz gitare uronjene u reverb. Njegovo izvođenje himne pretvorilo je zastavu okićenu zvezdama u plameni čudački barjak, štit za ekscentrike, usamljenike, osobenjake, autsajdere, marginalce svih vrsta. „Upravo zato što je tiranija javnog mnjenja pretvorila ekscentričnost u manu“, piše Džon Stjuart Mil u eseju „O slobodi“, „poželjno je… da ljudi budu ekscentrici. Ekscentričnost je uvek išla ruku podruku sa snagom karaktera“. U Milovoj upotrebi reči „karakter“ treba čuti onaj naglasak koji je na nju stavio dr King, a njegovo upozorenje da se treba kloniti tiranskog konformizma treba shvatiti kao deo Hendriksovog zaveta da nikog neće kopirati.

Moj sin je sada u uzrastu u kom sam ja nosio Stetson i bademantil i plašio drugove u razredu izvođenjem pesme „Purple Haze“ od kog su se tresli prozori. Pre neki dan sam ga pozvao da zajedno gledamo snimak Hendriksovog sviranja himne. Posle nekih pitanja o ljudima u publici (jesu li to beskućnici?), upitao me je, čini mi se sa iskrenim čuđenjem, kako neko može da pravi sve te zvuke sa samo jednom gitarom. Počeo sam da mu objašnjavam kako radi fidbek, šta su cevno pojačalo i overdrajv pedala; govorio sam preko snimka, a onda sam se trgnuo, ućutao i nastavili smo da gledamo bez ometanja. Kad se snimak završio, moj sin je rekao da je ta stvar „kul“ – s čim sam se složio – i otišao da radi nešto drugo. Tek tada sam smislio bolji odgovor na pitanje kako svi ti zvuci mogu da izađu iz jedne jedine gitare: zato što je gitarista Džimi Hendriks.

Paul Grimstad, The New Yorker, 26.01.2021.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 09.02.2021.

Kultura mira i nenasilja

https://pescanik.net/hendriksova-himna/

(spagos)