“Sve smrdi. Ne može se to nikako finije reći, čak i ako volite pse. Svako ko ode u sklonište, gdje spavaju haskiji, nakon ledene noći u šatoru, neminovno će osjetiti taj miris: toliko životinja i njihov izmet svuda po snijegu. Začulo se veliko lajanje u pozdrav. Kako lijepo! Kampujemo na Aljasci, iznad Arktičkog kruga.
U proljeće noći jedva da sastave malo mraka, a tokom dana imamo prijatne temperature malo iznad nule. Nakon doručka, psi se upregnu, a neki psi uz to dobiju i štitnike za šape za put. Iščekivanje je sve veće, među ljudima i životinjama. Psi žele trčati, pravo naprijed, uz brda, niz brda. Trudimo se da ostanemo na saonicama, u uskim krivinama, na kosim padinama. Trik je u tome da pse ne usporite previše, ali i da im ne dozvolite da se utrkuju. Inače ćete brzo završiti u snijegu.
Na kraju krajeva, haskiji su profesionalci i već su učestvovali u Iditarodu, hardcore trci psećih saonica. Staza, nastala tokom zlatne groznice, vodi skoro 1.600 kilometara kroz Arktik. Tada su psi na saonicama prevozili poštu i robu. Bili su veoma važni, ali i ignorisani pomagači. Samo je jedan postao poznat: Balto. Bio je vodeći pas tima Gunnara Kaasena, koji je 1925. bio jedan od 20 trkača u štafeti, kojom su donijeli serum protiv difterije u udaljeni grad Nome. Na temperaturama oko minus 30 stepeni, ljudi i životinje probijali su se kroz vjetar i led. Dugačak 1600 kilometara, Iditarod je inspirisan njime.
Ali nama je dovoljno tri sata vožnje po bijelom prostranstvu. Danas više od toga, nije od vitalnog značaja za opstanak. Samo čista sreća.”
(tekst je objavljen u njemačkim novinama SüddeutscheZeitung, 29. decembra 2024, prevod: spagos)
(spagos)
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen